Последња писма Јакопа Ортиса

Уго Фосколо

Млади јунак овог дела - Јакопо Ортис (а у ствари персонификација италијанског писца Уга Фоскола) - је нежна, осетљива и меланхолична душа; на махове плаховита и борбена, али свагда племенита и саосећајна.

Младог Јакопа дубоко погађа пад и губитак његове домовине - Млетачке републике - која је 1797. године укинута Кампоформијским миром који је наметнуо Наполеон. Због политичких превирања тог доба, Јакопо је прогнан и лута Италијом као избеглица.

Политичке прилике у Италији на прелазу из 18. у 19. столеће су такве да је Италија расцепкана на мноштво малих државица, да су њени становници разједињени и немоћни да то тегобно стање промене. Као последица таквих несређених друштвених прилика, јавља се опште опадање моралних вредности у друштву што представља стални извор Јакоповог дубоког једа и огорчености.

(Наставак увода):

Писац Уго Фосколо је ово дело конципирао као низ писама које главни јунак Јакопо упућује свом пријатељу Лоренцу и кроз која нам даје верни приказ стања у италијанском друштву, сликајући користољубиве становнике, мањак опште солидарности међу сународницима, слепило и заблуделост масе, као и њену пакост и осветничку настројеност према образованим људима у моменту лома једног друштва. Нарочито је велика озлојеђеност младог Јакопа на тежак и бедан положај сиротиње и сурово поступање власти и закона према њима.

Кроз те описе, Јакопо, тј. писац се препушта философским размишљањима о друштвеном уређењу и самој природи човека дајући на моменте веома луцидне увиде. Те мисли су издвојене ниже у одељку за цитате, које топло препоручујем.

Описујући тадање друштвене (не)прилике, писац нам предочава неке опште појаве које су лако уочљиве и актуелне и данас! а не само у Италији на прелазу из 18. у 19. век. Стога би се ово дело могло сматрати класиком, ако се узме у обзир дефиниција класичног дела као оног које се разним генерацијама са разних поднебљâ, увек и изнова обраћа на исти начин, тангирајући општа места карактеристична за сваку генерацију.

Иако друштвеним неприликама млади Јакопо посвећује многа своја писма Лоренцу, он ништа мање није заокупљен и предан својим двема великим љубавима: љубављу према Терези и љубављу према питомој и очаравајућој природи Еуганејских брда (на мапи).

Његови описи природе, питорескних села и атмосфере сеоског живота су питки и сликовити. Јакопо се препушта дремежном маштарењу под летњим хладом борове шуме, ужива у спокоју поподневног одмора, у присној породично-пријатељској атмосфери и опија се призором девојке која свира харфу.

Како време одмиче, и поред лепих тренутака, бриге и осећај дужности га све више опхрвају те му и расположење постаје сетније и туробније. Јакопо меланхолично ламентира над својом судбином и болно доживљава све ударце које трпи. Велика оптерећеност тренутним невољама га одводи у мрачно стање духа.

Крај је потресан и узвишен.

✤

Ово дело краси лепо извајани стил приповедања. Реченице су складне, украшене и окићене, али са мером. Сваком писцу је потребно времена и простора да се ослободи почетне уздржаности и укрућености у писању, да би се потом његово перо све више разиграло и размахало. Тако и Уго Фосколо, из писма у писмо, пише све лирскије, дубље оцртавајући осећаје младог јунака и смелије се препуштајући философским размишљањима.

Свакако, естетској лепоти овог дела ништа мање није допринео ни преводилац, који се предано и пажљиво посветио преводу. Њему такође треба да будемо захвални и да га споменемо - преводилац је: Светолик Стефановић. Издавачка кућа Ново поколење, Београд, 1955.

Књига је први пут објављена 1802. године.

Post scriptum:

По лирској плаховитости и ватрености којом жуди за слободом отаџбине, млади Јакопо ме подсећа на нашег Алексу Шантића.

Цитати:

Читава Тоскана је један непрекидан град, један врт; народ је по природи љубазан; небо ведро, а ваздух пун живота и здравља.

Поробљивачи народâ служе се слободом као што су се пâпе служиле крижарским ратовима.

Слушао сам да о њему говоре као о ученом и веома поштеном човеку: особине којих су се некада бојали, а које се данас не могу поседовати некажњено.

А било је народâ који су, да не би пали у руке Римљанима - тлачитељима света - спаљивали своје домове, жене, децу и саме себе, сахрањујући у рушевинама и пепелу своје отаџбине и своју свету независност.

Његов таст ми га је синоћ хвалио: добар - тачан - стрпљив! И ништа друго? Нека и поседује све ове особине са анђеоском савршеношћу, ако му срце буде увек тако мртво, а лице никад не озари осмех радости, нити блажени мир сажаљења, он је за мене ружа без цвета, чијег се трња бојим, Јер шта је човек ако је препуштен једино хладној рачуници разума? Зао и опак.

... њене божанствене очи које су пливале у задовољству, њено лице обливено нежном чежњом; њена ружичаста рука, њена нога, њени прсти који су мекано ударали у жице, све, све је било хармонија.

У културнијој Италији, и у неким градовима Француске, настојао сам брижљиво да упознам л е п и  с в е т, који сам чуо да величају са толико заноса; но свуда сам наилазио на светину племића, светину књижевника, светину лепотица, а све то глупо, ниско, пакосно; све.

Родио се као Италијан, и помоћи ће једнога дана отаџбини; нека то други верују; ја сам одговорио и одговорићу увек: - Природа створила тиранином; а тиранин не гледа на отаџбину; и нема је. (о Наполеону, прим. уред.)

Италија има попове и калуђере, но нема свештенике: јер где религија није продрла у законе и обичаје једног народа, верска управа је дућан. Италија има носилаца титулâ колико хоћеш; но нема правих патриција: јер патрицији једном руком бране републику у рату, а другом управљају у миру; а у Италији је највећи понос племића не радити и не знати никад ништа. Најзад имамо прост народ; али не и грађане; или веома мало. Лекари, адвокати, професори универзитета, књижевници, богати трговци, безбројан низ службеника, баве се племенитим позивима, они кажу, и грађанским; па ипак немају снагу и прâво грађанина. Ко год зарађује било хлеб, било драго камење, сопственим радом, а није земљорадник, није ништа друго до део простог народа; мање бедан, но не мање роб.

Но кад бих слушао више друге него себе, љутио бих се на самога себе - а у том да се човек не љути на самог себе и лежи оно мало среће коју он може очекивати на земљи.

Све је љубав, рекох; васиона није ништа друго до љубав! А ко ју је икада дубље осетио, ко је више од Петрарке допринео да се она слађе осети? Оно мало генијâ што се уздигло изнад толиких смртника уливају ми дивљење; но Петрарка ме испуњава поузданом вером и љубављу; и док му свој разум жртвујем као богу, моје срце га позива као оца и као пријатеља који теши! - Тереза уздахну и осмехну се у исти мах.

Но и прогони живих и посмртне почасти само су документи опаке амбиције која нагриза људски род.

А ко се више понижава, можда више живи; но гнусан самом себи, и исмејан од оних истих тирана којима се продаје, и који ће га једног дана продати.

Слава херојâ зависи за четвртину од њихове смелости; за две четвртине од судбине; а за последњу четвртину од њихових злочина. Но ако се осећаш довољно срећан и свиреп да тежиш слави, сматраш ли и да ће ти време пружити средства? Зар те вапаји свих добâ, и овај јарам наше отаџбине нису научили да од туђина не треба очекивати слободу? Ко год се умеша у послове освојене земље извлачи само општу штету и личну срамоту. Кад и дужности и правâ стоје на врху мача, тиранин пише законе крвљу и захтева жртвовање врлине. А тада? Да ли ћеш ти имати славу и храброст Ханибала који је као изгнаник тражио по свету непријатеља римском народу? - И неће ти бити дозвољено да будеш некажњено правичан. Младић правичан и узаврела срца, али сиромах и неопрезна разума као што си ти, увек ће бити или инструменат бунтовника или жртва силника. И како ћеш се моћи сачувати у јавним пословима а да се не заразиш општом гадошћу. Авај, ти ћеш бити високо хваљен; но мало затим угашен ноћном камом клевете; твоји пријатељи ће напустити твоју тамницу а твоја сахрана ће бити удостојена само једним потајним уздахом. - Но, претпоставимо да ти, надмашујући снагу туђина, и пакост твојих суграђана, и корупцију времена, можеш да тежиш твоме циљу; реци да ли ћеш пролити сву крв која је потребна да се нахрани република која се рађа? Да ли ћеш спалити своје домове пламеном грађанског рата? Да ли ћеш терором ујединити странке? Да ли ћеш смрћу утасити мишљења? Да ли ћеш ускладити рушења и богатства? А ако успут паднеш, једни ће те проклињати као демагога, други као тиранина. Љубав маса je кратка и убитачна; расуђује више по срећи него по намери; назива врлином корисни злочин, а подлошћу поштење које јој се чини штетним; да би човек стекао њена одобравања треба је или застрашити, или угојити, а увек обмањивати. Нека се ово и оствари. Да ли ћеш моћи, горд на бесконачну срећу, да угушиш у себи похоту највише власти која ће те дражити, и да угушиш осећање своје супериорности, и сазнање општег понижења? Смртници су по природи робови, по природи тирани, по природи слепи. Ти би тада, заузет учвршћењем свога престола, постао од филозофа тиранин, и за кратко време своје моћи изгубио би свој мир, и уврстио своје име у огромну гомилу деспота. - Преостаје ти још место међу вођама; оно се стиче дивљом смелошћу, похлепом која граби да би проћердала, и често нискошћу јер се лиже рука која те помаже да се попнеш. Али - о синко! - човечанство стење кад се рађа освајач, и једина му је утеха нада да ће се насмешити над његовим мртвачким ковчегом.

Али ви, малобројни узвишени духови, што усамљени или прогонени јаучете над негдашњим несреҺама наше отаџбине, ако вас небо спречава да се борите против силе, зашто бар не испричате потомству наше јаде? Подигните свој глас у име свих и реците свету: да смо несрећни, али да нисмо ни слепи, ни подли; не да нам недостаје храбрости, већ снаге. - Ако су вам оковане руке зашто сами окивате и свој дух, којим ни тирани ни судбина, господари над свим, никад не могу загосподарити? Пишите. Будите сажаљиви према вашим суграђанима и не распирујте узалудно њихове политичке страсти; презирите уопште своје савременике: данашњи људски род је обузело беснило и старачка оронулост; али се људски род баш кад се налази пред смрћу, најснажније препорађа. Пишите за оне који ће доћи, и који ће бити једино достојни да вас чују, и довољно јаки да вас освете. Гоните истином оне који вас прогоне. И пошто не можете да их живе потиснете мачем, потисните их бар срамотом за све будуће векове. Ако је понеком од вас отета отаџбина, мир и имовина, ако се нико не усуђује да се жени, ако се сви боје милог имена отац да не би у изгнанству и патњи изродили нове робове и нове несрећнике, зашто тако подло прихватате живот лишен свих задовољстава? Зашто га не посветите јединој авети која је вођа племенитих људи - слави? Судићете данашњој Европи, а ваша пресуда ће осветљавати будућа поколења. Људски кукавичлук нам показује терор и опасности; али зар ћете живети довека? У понижењу тамница и казни ви ћете се уздићи изнад силника, а његов гнев према вама повећаће његову срамоту и вашу славу.

Подиже очи к небу, а она његова строга физионимија се стаде разнежавати неком благом утехом, као да је тамо горе видео све своје наде.

Појављују се међутим с времена на време неки смелији смртници; најпре их исмевају као махните, а често их и убијају као злочинце: но, ако им судбина, коју они сматрају својом сопственом, буде наклоњена, а она је уствари само моћно кретање ствари, тада их светина слуша и боји их се, а после смрти их обожава. То је раса хероја, вођа секти, оснивача нација, који из сопствене охолости и из глупости светине сматрају да су се попели тако високо својом вредношћу; а уствари су слепи точкићи у часовнику. Кад једна револуција сазри, природно је да постоје људи који је започињу и који од својих лобања граде подножје за престо онога који је доврши. И зато што људски род не налази ни срећу ни правду на земљи, он ствара богове заштитнике његове слабости, и тражи будуће награде за садашњи плач. Но, богови су се у свим столећима китили оружјем освајача; и угњетаваху људе страстима, гневом и лукавством онога који влада.

О Природо! Јесмо ли ти можда потребни ми несрећници, и сматраш ли и нас за црве инсекте које видимо да гмижу и да се множе, а не знају зашто живе? Ho ако си нас обдарила кобним инстинктом живота тако да смртник не падне под теретом својих слабости, и да се без поговора покорава свима твојим законима, зашто си нам дала и овај још кобнији дар разума? Ми додирујемо руком све наше невоље, а никад не знамо начин како да их отклонимо.

Ја не знам ни зашто сам, ни како сам дошао на свет, ни шта је свет, ни шта сам ја. А ако пођем да истражујем, враћам се збуњен све страшнијим незнањем. Не знам шта је моје тело, шта су моја чула, шта је моја душа; па и овај део мене што мисли оно што пишем, и што мисли о свему и о самом себи, не може се никад упознати. Узалуд покушавам да измерим духом ове огромне просторе васионе који ме окружују. Налазим се везан у једном кутићу несхватљивог простора, па не знам зашто сам баш ту постављен, а не другде. Или зашто је овај кратки период мог живота одређен баш у овом моменту вечности, а не у онима што су претходили или који ће наићи. Видим на све стране само бесконачности које ме апсорбују као честицу.